Predmet pevanja može biti samo onaj toponim u kojem se, a zato je u odbiru i povlašćen, u samomučenju i uzajamnom sudaranju bore dve nerazdvojivo isprepletane i makar privremeno suprotstavljene sile – sila zvučanja i sila raznolikih vidova pamćenja (mitskog, jezičkog, istorijskog ili kakvog drugog).
[…]
Pesma je jedini prostor izbavljenja za reči kojima preti opasnost da se survaju iz zvuka u nezvuk, iz pamćenja u nepamćenje, što podrazumeva, a sve je u domenu smrti, zastrašujuću konačnost, kraj kraja, bez ijedne iluzije, čak ni u prikrajku.

Milosav Tešić