Poezija kao pukotina između svetova pribežište
je Brankice Čigoje, a uspomene su poslednje bekstvo gde se usplahirenost i tuga mogu umi­ri­ti. Bez toga, nema ni odstupanja ni odbrane. Njen pesnički kredo i jeste u tome da se, uprkos svemu, ne veruju u ono što se dogo­di­lo. Zlo se, jednostavno, nikada ne može prih­va­titi iako se, naravno, ne može poreći. Ovo su zreli plodovi jedne osetljive i zamišljene duše – u njenoj pesmi svaka reč peva.